"NIKOGA NEMA VRATA DA MI OTVORI, DA ME PITA DA LI SAM JELA, POPILA LEK": Sudbina bake Anice iz Medveđe je gorka i teška

Baka Anica (85) pre 2 godine ostala je bez ćerke Lele, a za bolu koju oseća ne može da pronađe utehu

Lifestyle
19:36h Autor:
"NIKOGA NEMA VRATA DA MI OTVORI, DA ME PITA DA LI SAM JELA, POPILA LEK": Sudbina bake Anice iz Medveđe je gorka i teška
Foto: Foto: Emilija Mladenović

Vesela Milovanović Lela iz sela Lece u opštini Medveđa preminula je u svojoj 51. godini života od karcinoma i za sobom ostavila majku, bol i tugu. A ovo je priča o Anici Milovanović, kao i o svakoj majci koja je izgubila svoje dete i ostala sama u četiri zida.

“Lela je vodila domaćinstvo, nije se udavala nikada, muž mi je bio alkoholičar, a ona je sve to proživljava, gledala. Nije htela da se udaje nikako, same smo se snalazile, ona je učila, nevina je otišla pod zemlju. Ona je bila moj sin, živela bez oca, ja nemam ni sina, ni brata, nikoga nemam”, počinje svoju tužnu priču za juGmediu Anica Milovanović kroz suze i jauke, milujući Lelinu fotografiju.

Baka Anica
foto: Foto: Emilija Mladenović

Osamdesetpetogodišnju Anicu život nikada nije mazio, otac joj je poginuo u ratu, dve ćerke odrasle su kod prvog muža koji je ubrzo preminuo, a drugi je maltretirao, ali ipak, njena najveća bol je gubitak ćerke.

Nekada je, kaže bila velika žena, danas sebe naziva mučenicom. Sama u četiri žida, a svaki kutak kuće odiše uspomenama na njenu pokojnu ćerku.

I dok nam pokazuje njene fotografije, priseća se da je davne 1965. godine došla da živi kod Radomira, udovca sa dve ćerke, a ona je dovela jednu devojčicu, jer su dve ostale kod prvog muža i čuvala sve tri podjednako. Sa Radomirom je dobila još jednu ćerku, Lelu. Nije bila maćeha, kaže, bila je majka, a danas, kroz suze izgovara, nikoga nema vrata da joj otvori, da je pita da li je popila lek, da prozbori po neku reč.

Baka Anica
foto: Foto: Emilija Mladenović

“Čuvala sam njegovu ćerku od osam meseci i volela je kao svoje dete i jednu stariju od 3 godine, a dve su mi ostale kod muža, on me ostavio, posle je umro. Nikada ih nisam odvajala od svoje dece, štaviše, žalila sam ih najviše, jer im je umrla majka. Ovoj jednoj ne mogu da zamerim, iako sam je očuvala, otišla je da radi, ne obilazi me nikada, ni ona, ni njene ćerke”, priseća se prošlosti, dok govori o bolnoj sadašnjosti.

Baka Anica danas živi od 24.000 dinara muževljeve penzije, u stanu koji je prepisao pokojnoj Leli, ali njena primanja nisu bila dovoljna da pokriju troškove sahrane, pa je morala da se zaduži.

“Napravila sam joj spomenik, 2.000 evra pa sam plaćala svaku daću, po dva kombija po 100 evra. Oko 1.000 evra sam potrošila na dodatne troškove oko sahrane. Eto to bih volela da uradim pre svoje smrti, da vratim te dugove, da je ne brukam. Čim nemaš nikoga, nemaš za koga ni da živiš“, ističe ova tužna starica.

Baka Anica
foto: Foto: Emilija Mladenović

Njena Lela radila je u Vojsci Srbije 27 godina, ali joj je bila želja da dođe u svoju kuću, zaposli se u Rudniku “Lece” i život provede sa svojom majkom, a baka Anica se sada nada da na osnovu njenih zasluga i ordenja koje je dobila, Vojska njoj pruži novčanu pomoć kako bi vratila dugove i kako je ne bi “mrtvu u grob obrukala” time što je pozajmila novac da je isprati na onaj svet.

“Nikada nisam tražila, nemam nikoga ni sina, ni brata, ni muža, nikada u opštinu nisam otišla da potražim, ja bih nju mrtvu u grob obrukala kada bi tražila, ona nije bila ta, nije htela da pokaže ono što je zaslužila od Vojske. Posao u Rudniku je dobila zahvaljujući predsedniku opštine Draganu Kuliću, ja na bolju osobu nisam naišla, nisam ga ja zvala on je mene zvao i onda je ona dobila posao. Posle njene smrti, Rudnik mi je dao 70.000 dinara i njene kolege dva puta”, kaže baka Anica.

Baka Anica
foto: Foto: Emilija Mladenović

Ćerke su joj bile kada je davala pomen Leli, ali na naše pitanje da li joj pomažu, majka kao svaka majka, odgovara: “Ne mogu da mi pomažu, ko sad kome može da pomaže, ja imam penziju, 24.000 dinara, ne kukam, dok sam mogla ja ispletem čarape, pa prodajem”.

“Jedna ćerka mi je na Kosovu i u penziji je, nije ni ona zdravstveno dobro, a i tamo vidite kako je, druga je u Kruševcu imala operaciju sada ide na kontrole, ova što je sama u Beograd u centru živi, ima trosoban stan, ali ćerka joj u Ameriku, sada je kod nje, čim dođe ona radi, nekada dođe na dva dana ali nema se vremena. Sve su bile na sahrani. Unuka imam samo jednog, i od pastorka imam, ta starija je veliki čovek i njoj je umro muž, ona je u Sloveniji, i kadgod dođe obiđe me, a ova što je najbliže ne znam šta joj je, njena ćerka, moja unuka nije bila ni da obiđe Lelu, a ona je volela nju kao oči, prvo dok je mogla slala joj je poruke, posle je samo plakala za njom, umrla je sa željom da je vidi”, objašnjava baka i majka koja ne osuđuje nijedno svoje dete.

Ističe da nije ljuta, iako je stan u kome živi prepisan unuci iz Medveđe koju je Lela najviše volela, jer svoju decu nije imala i kaže “Ako je, bolje njoj nego neko drugi, dok sam ja živa neće me dirati”.

Baka Anica
foto: Foto: Emilija Mladenović

Ponovo uzima Lelinu sliku, ljubi je i govori da bi volela da više nije živa, jer najgore što čoveku može da se dogodi je da nadživi sopstveno dete.

“Neće me Bog još, ja sam dva puta spremala se kradom, ćebe, jastuk da idem na groblje dok me vukovi ne pojedu, ne mogu da živim, kad ti nemaš nikog da te pita da li si jela, popila lek. Moja deca su se ponosila mnome i ja sam bila ponosna na njih, ali sada nemam nikog i ništa, imam te ćerke ali one imaju svoje muke, svoje živote”, jada se baka Anica.

Baka Anica
foto: Foto: Emilija Mladenović

Kod lekara ne ide jer nema čime, skoro je pala, razbila koleno dolazila je Hitna jer u ovom selu prolazi samo đački autobus do Medveđe, ali je problem da se vrati kući. Taksi košta 800 dinara, što sebi ne može da priušti, s ozbirom da od 25.000 plaća dažbine 6.000 u proseku, a sada skuplja pare kad umre da imaju novca da je sahrane.

„Ja ne znam, ovaj Vučić sve je dao a za nas grobare ne misli ništa, daj nam da preživimo, da se ne ubivamo, da ne brukamo decu. Ne tražim pomoć za sebe, dovoljna mi je moja penzija, nego sam se zadužila, pa da ne umrem a da je obrukam, a davala sam godišnjicu u subotu, davali su mi ljudi, neko šećer, neko 50 evra, ko je koliko imao i mogao. Htela sam da je ispratim kako zaslužuje, ona nikada nije videla ni more, ni banju, nit se naživela nit se preživela, ništa, sve je ulagala u kuću. I dala je sestričini kuću, ali niko da dođe da me vidi. Bože ne daj nikom to, nikom. Nek su živi i zdravi, ja sam htela da idem na groblje, da ne dolazim ali ne mogu nju mrtvu da brukam“, ponovo nam kroz suze i jauke priča baka Anica.

Baka Anica
foto: Foto: Emilija Mladenović

Zatim nas uvodi u Lelinu sobu da nam pokaže kako je sve onako kako je ostavila, miriše njenu garderobu, posteljinu i govori nam da će je ostati željna dok je živa.

„Ceo vek sam je bila željna, godišnje je dolazila tri puta i eto ostaću je željna dok sam živa Lela je otišla kad je završila srednju školu a 27 godina je radila pri Vojsci, to je njena soba, ja tu ne mogu ni da uđem sve ostalo onako kako je ona ostavila, njene stvari, posteljina, sve mi miriše na nju“.

Novac joj je potreban samo da oduži dugove, ponavlja nam, dok skriva lice rukama od sramote, a o komšijama kaže da, iako je dobra sa svima, niko neće da je poseti.

Baka Anica
foto: Foto: Emilija Mladenović

„Mene neće niko da poseti, da posedimo uveče, ne znam da li se plaše jer stalno pričam o Leli, ja ne tražim ništa, da dođu da popričamo, a sa svima sam dobra. Ostaneš sam pa da poludiš, nista drugo“, naglaša Anica.

Groblje joj je udaljeno 16 kilometara od kuće u kojoj živi, jer je ćerkina želja bila da bude sahranjena pored dede, babe, strica i oca, a i baka Anica na toj parceli ima spomenik.

Na samom izlazu nam pokazuje stočić na kojem stoji Lelina slika, šoljica sa kafom, slatko i voda, i cigarete.

„Svakog dana joj skuvam kafu, ostavim tu i slatko i vodu, zapalim joj tri puta dnevno i cigaretu a kada su praznici sveću. Neko mi kaže da to ne valja, ali ne mogu, eto, tako je nekako čuvam, kao da mi je tu, da mogu još da brinem o njoj, da joj pomognem, da sa majkom popije kafu „sin moj“, majkina duša“.

Baka Anica
foto: Foto: Emilija Mladenović

I dok mrak polako i iz spoljnog sveta ulazi u baka Aničinu kuću, govorimo joj da moramo da idemo, tiho kroz suze nam kaže da joj do zadušnica niko više neće doći.

Ubrzo posle objavljivanja ovog teksta javila se iz Amerike jedna od ćerki starice. Ona je rekla da ništa nije tačno što je njena majka kazala.

„Ona to priča iz tuge i očaja. Nije materijalno ugrožena i nije se zadužila, to nije tačno. Mi je sve volimo i obilazimo je konstantno. Bila je letos mesec dana kod moje sestre, može kod sve nas da provodi vreme, ali neće. Mi je veoma poštujemo i pazimo na nju, trudimo se da joj ne nedostaje ama baš ništa. Ako nama ne verujete, pitajte u komšiluku“, rekla je žena plačući, očajna što je priča o baka Anici objavljena.

(Stil / JuGmedia / Emilija Mladenović)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs